Vetar u leđa

Prvi septembar već kuca na vrata, i samo čeka da mu đaci otvore. Veseli, odmorni i spremni za nove izazove. Aha, malo sutra. Ko još, osim dečice od 7,8 godina, želi da se vrati u školu? Baš tako. NIKO. A zašto je to tako? Da li smo naučeni da školu smatramo nekom vrstom zatvora? Da li je toliko strašno to učenje? Verovatno ne bi bilo da nam praktično ceo život ne zavisi od odličnih ocena, od tako cenjenog i željenog proseka 5,00 kojem se mnogi ipak rugaju. Viču "štreber" i upiru prstom, a onda očekuju pomoć na svakoj kontrolnoj vežbi i na usmenom ispitivanju. Samo se okrenu i šapnu "Da mi pričaš!". I "štreber", šta će, pomaže koliko može, jer je sada primećen od strane "popularnog". Da li iko primećuje koliko je obrazovanje postalo bezvredno? A ipak svi pričaju kako treba da imamo što bolje ocene i da završimo što bolji fakultet da bismo kasnije našli dobar posao. Vrednosti su toliko poremećene da je izgleda normalno očekivati da vas u pekari usluži diplomirani inženjer koji nije uspeo da ode, a u bolnici leči tatin sin sa kupljenom diplomom.

Ovde se sada radi o sreći. Ceo život je puka sreća. Od nastanka do trenutka kada se prekine, i svega onoga između. Preokreni je. Divno je čitati razne motivacione poruke na internetu, ali sve je to beskorisno ako se i završi samo na čitanju. Stvari treba pokrenuti. Promenimo perspektivu. Na učenje treba da gledamo kao na izgradnju svog života i nekog svog sveta; kao na skupljanje blaga koje nema cenu. Znanje je izgleda jedina stvar koju nam ne mogu oduzeti.

Svojim znanjem i omogućavamo sebi život. Materijalni i onaj u glavi. Ovaj drugi je samo naš i niko više nema takav. Jedinstven je. To je prava vrednost. To što nosimo u sebi, što nam omogućava da svet vidimo na poseban način, da mu se divimo. Ono što učimo u školi shvatamo kao obavezu. Okej, ako baš ne želim da učim, ovde primenjujem metodu advokata. Ali hoću da naučim nešto za sebe. Da napredujem, da saznajem. Ne zato što "moram", već zato što želim. Primer: naučila sam da sviram muziku iz filmova "Pirati sa Kariba". Ne mogu da opišem koliko se divno osećam kad pustim film i čujem melodiju, pa kažem sebi: "Čoveče, pa ja ovo znam da sviram!". To zadovoljstvo onime što sami uradimo za svoju dušu, znanje i napredak ne može da se meri ni sa čim. Ono iz škole se zaboravi, jer se uči mehanički, zato što se "mora". E, ne mora da bude tako. Promeni ugao gledanja. Uči, slušaj, saznaj. Gradi sebe i svoj život na najbolji mogući način. Budi sam sebi inspiracija, i neka ti ceo svet bude inspiracija. Svaki, čak i najmanji korak napred se računa. A na kraju, budi ponosan na ono što si stvorio. Što si stekao i sačuvao. Zaslužuješ to.